Jedno od najfascinantnijih otkrića u istoriji umetnosti desilo se gotovo neprimetno, u madridskom muzeju Prado. Tamo, iza gustih baroknih ramova i slojeva vekovne prašine, otkrivena je druga Mona Liza – gotovo identična slavnom remek-delu Leonarda da Vinčija iz Luvra koje je stvoreno između 1503. i 1506. godine.
Međutim, ono što je isprva delovalo kao puka kopija, ubrzo se pretvorilo u jedno od najintrigantnijih umetničkih otkrića 21. veka.
Tokom restauracije 2011. godine, konzervatori su pažljivo skinuli tamni lak koji je vekovima prekrivao površinu slike poznate kao “Mona Lisa (Prado)”. Ispod njega stvorila se “svetlost”, nežne boje, čisti tonovi i pejzaž koji je, za razliku od originala, ostao živ i svetao. Naučna analiza pokazala je da je kopija nastala u isto vreme kada i original, u samom ateljeu Leonarda da Vincija, i to uz njegovu ruku, gotovo istovremeno, potez po potez. Istraživanja infracrvenom reflektografijom otkrila su da su crteži ispod boje identični. To znači da su Leonardo i njegov pomoćnik, ili možda njegov učenik i poverenik, radili po istom kartonu, istoj osnovnoj skici. I dok je Leonardo radio na svom delu koje se nalazi u Luvru, šegrt se ugledao na njega, prateći svaki potez četkice.
Iako se ne zna sa sigurnošću ko je autor madridske verzije, istoričari umetnosti najčešće pominju Salaìja i Francesca Melzija, dvojicu najvernijih učenika Leonarda. Bilo da je delo nastalo pod rukom jednog od njih ili pod nadzorom samog majstora, ono otkriva intimni svet Leonardovog ateljea – prostor gde se umetnost rađala kroz tišinu, posmatranje i ponavljanje.
“Mona Lisa (Prado)” nije samo kopija, to je ogledalo originala zapravo, vremeplov koji nas vraća u trenutak kada je i sam Leonardo tražio savršeni umetnički izraz. Dok original u Luvru skriva svoje nijanse iza vekova oksidacije i potamnelog laka, madridska verzija čuva ono što je vreme izbrisalo – boje, svetlost i jasnoću Leonardove prvobitne vizije. Za istoričare umetnosti, ova slika je dragocena jer otvara novo poglavlje u razumevanju Leonardove metode rada. Ona pokazuje da je u njegovom ateljeu svaka kopija bila proces učenja, zajednički čin stvaranja, a ne puko imitiranje.
Danas, dve Mona Lize, ona iz Luvra i ona iz muzeja Prado, postoje kao bliznakinje. Jedna je misteriozna i skrivena, druga transparentna i svetla. Zajedno, one čine zamišljeni dijalog između učitelja i učenika i možda upravo u tom odnosu leži prava lepota, u činjenici da i najveće remek-delo na svetu ima svoj odraz, stvoren rukom koja je učila od genija.
