/

Suzana napravila aplikaciju za borbu protiv anksioznosti – čitaocima otkriva težinu svog posla i života u Njujorku

Foto: Ustupljene fotografije

Suzana Sjeničić rođena je 1989. godine u Pančevu. Sa 15 godina se preselila u Njujork sa svojim roditeljima. Tamo je završila studije psihologije i magistrirala na Baruk koledžu na smeru za psihoterapiju. Ima svoju ordinaciju i iskustvo u radu sa klijentima različitih uzrasta, kao i u radu sa parovima i porodicama. Posebno se posvetila oblasti anksioznosti koju posebno proučava u radu sa klijentima. Tako je nastala i njena prva knjiga Oslobođeni anksioznosti i aplikacija anxiety free koje za cilj imaju edukaciju o anksioznosti i pomoć pri prevazilaženju ovog problema.

𝐋 Suzana, psihoterapeuti se usavršavaju na različitim poljima, imaju specifičnu sferu interesovanja kojoj se posvete. Zašto je kod Vas to baš anksioznost?

– Anksioznost mi je bila interesantna još iz doba studija. Njeni koreni su toliko raznoliki i fascinantno je to kako emotivna iskustva utiču ne samo na psihičko, već i na fizičko stanje osobe, i kako se ispoljavaju na najrazličitije načine. Uz to, anksioznost mi je postala posebno bliska nakon što je mojoj majci bio dijagnostifikovan najpre panični poremećaj, a zatim i generalizovani anksiozni poremećaj. Prolazila sam kroz ceo proces sa njom, naučila mnogo o anksioznosti i njenim simptomima, što je znatno doprinelo mom znanju i efikasnosti u radu sa klijentima. Shvatila sam da mogu da pomognem ljudima jer ih razumem ne samo iz onoga što sam naučila iz udžbenika, već i iz tog ličnog iskustva, koje mi je omogućilo da razumem kroz šta oni zaista prolaze, kako simptomi anksioznosti utiču na njihov svakodnevni život i odnose sa ljudima u okruženju.

𝐋 Napisali ste knjigu Oslobođeni anksioznosti koja se može naći i na srpskom i na engleskom. Knjiga je jako koncizna i razumljiva. Meni se kao čitateljki jako dopala i rado je preporučujem. Volela bih da čujem Vaše predstavljanje knjige. Šta sve obuhvata Oslobođeni anksioznosti?

– Upravo mi je to bio cilj i drago mi je što sam uspela da je napišem svakodnevnim jezikom; želela sam da time omogućim ljudima kojima možda psihoterapija nije dostupna, ili kojima treba podrška izmedju sesija psihoterapije, da se lako i brzo snađu u pronalaženju strategije koja im može pomoći. Oslobodjeni anksioznosti je prvenstveno knjiga u koju sam utkala mnogo ljubavi prema svima onima koji se bore sa problemom kakva je anksioznost. Želela sam da ih deljenjem priče o svojoj porodici podsetim da nisu sami, da se još neko bori sa istim problemom i da im anksioznost, iako zastrašujuća i veoma teška, ne može nauditi. Knjiga se sastoji od priče o mojoj majci i njenog iskustva, kao i od jednostavnih, ali efikasnih strategija koje pomažu kod sprečavanja ili umanjivanja simptoma anksioznosti, a koje svako od nas može praktikovati svakodnevno, po svom izboru. Na kraju, želela sam da ovom knjigom doprinesem i otklanjanju stigme kada su u pitanju ne samo anksiozni poremećaji, već i mentalno zdravlje uopšte.

Ustupljene fotografije

𝐋 Kako ste došli na ideju da napišete knjigu?

– Jedna od najvećih želja u životu, ako ne i najveći san, bila mi je da napišem knjigu. Od malena sam volela da čitam i pišem, dan-danas čuvam dečije priče i pesmice koje sam pisala sa nekih šest ili sedam godina, tako da je ideja o knjizi uvek bila negde ispod površine. Imam u kompjuteru nedovršen roman i kratke priče koje čekaju na svoj red, ali je Oslobodjeni anksioznosti nekako bila logičan početak s obzirom na okolnosti. Nekako sam uspela da spojim želju za knjigom koja će konačno biti izdata sa željom da pomognem ljudima. Ideja je veoma spontano došla kroz iskustvo sa mamom, a onda i shvatanje da sam postala veoma kreativna u radu sa klijentima koji pate od anksioznosti, i što je najvažnije, da smo postizali željene rezultate. Primećivala sam šta je tim ljudima bilo potrebno i došla na ideju kako da ih skupom mnoštva sažetih strategija sabranih na istom mestu dodatno podržim.

𝐋 Koji faktori utiču na razvoj anksioznosti?

– Mnogo je faktora koji sami, ili isprepletani, utiču na razvoj anksioznosti. Od neprocesovanih emotivnih iskustava, preko traume, naučenih obrazaca, stresnog svakodnevnog života, do bioloških promena, sve to doprinosi simptomima anksioznosti. Telo pamti i kreira asocijacije, puni se emocijama ukoliko se blagovremeno ne pobrinemo o njima, pritom se naš mozak i telo navikavaju da reaguju na odredjene okidače, što utiče na biološke procese koji tada postaju preaktivni i usled kojih fizički simptomi postaju izraženiji. Sve je to jedan začarani krug, koji je težak, ali srećom, ne i bezizlazan.


Instagram @library_of_thrillers

𝐋 Kako da prepoznamo anksioznost? Koja manifestacija je jasni pokazatelj da se ne radi o nekoj prolaznoj fazi, već o anksioznosti?

– Odlično pitanje. Jedan od najjasnijih pokazatelja je dužina i učestalost simptoma. Na primer, stres je akutno stanje, iako su simptomi veoma slični simptomima anksioznosti. Ali, simptomi stresa traju nekoliko sati ili nekoliko dana, dok ne prodje reakcija na okidač koji ga je prouzrokovao. Anksioznost, ipak, traje duže, dešava se češće, i naizgled, bez odredjenog razloga. Ljudi često opisuju anksioznost kao stanje koje je došlo niotkuda, i nije im jasno otkud ti simptomi baš sada. Upravo je to ono o čemu sam malopre govorila, sve ono neprocesovano u nama pronalazi način da izadje iz našeg tela.

𝐋 Šta je najvažnije kod lečenja anksioznosti, odnosno njenog tretmana?

– Psihoedukacija, po mom mišljenju. Veoma je važno da osoba razume šta joj se, i zbog čega dešava. Da razume sam proces anksioznosti, prepozna svoje okidače, i što je najvažnije, razume da joj se ništa loše neće dogoditi. Veoma je važan i sistem podrške, neko od članova porodice ili prijatelja koji će se edukovati o anksioznosti i biti tu kada su potrebni.

Ustupljene fotografije

𝐋 Postoji takozvana stigmatizacija, odnosno izopštavanje pojedinca samo zato što odudara od nekih normalnih standarda. Nažalost, to se često dagađa ljudima koji imaju neku psihološku dijagnozu. Šta savetujete ljudima koji imaju anskioznost ili neki drugi problem? Kako da se sa tim nose i biraju po njih dobro socijano okruženje?

– Tako je, nažalost. Poslednjih godina se mnogo govori o stigmatizaciji i drago mi je da vidim pomak u dobrom pravcu. Svakako, mislim da, kao društvo, imamo još mnogo posla pred sobom. Prvenstveno je važno da pojedinci koji pate od anksioznosti, sami prihvate to kao nešto što im se dogadja, poput glavobolje, i da to tako i drugima predstave. Ono što je važno je ne opisati sebe kao „anksioznog“, već kao nekoga ko „ima anksioznost“. Nijedna dijagnoza nije ničiji identitet, već nešto sa čime oni trenutno ili dugotrajno žive. To je samo jedan delić života koji ih ne opisuje. Što se tiče dobrog socijalnog okruženja, važno je odabrati prvenstveno ljude u čijem prisustvu se osećaju prijatno i zaštićeno, koji imaju pozitivan uticaj na njih i ne uzrokuju stres. Pritom, bilo bi dobro da su ti ljudi i razumni i da su otvoreni učenju o simptomima svojih dragih ljudi i koji ih zbog toga neće ismevati, već će ih pitati šta im je potrebno i kako najbolje mogu da im pomognu.

𝐋 Živimo takozvani brz život, mnogo ljudi ne zastane u danu i razmisli Kako se osećam? Šta mi stvara pritisak? Šta biste preporučili kao prevenciju psiholoških problema uopšteno, ali i anksioznosti?

– Upravo to! Zastati i pitati sebe: „Kako se osećaš trenutno? Šta ti je potrebno?“ Naravno, nije ovo magični trik za sprečavanje psiholoških problema, ali je definitivno nešto što nam svima može koristiti, makar u ublažavanju stresa i anksioznosti. Zapitati se svakodnevno kako se osećamo, da li smo umorni, gladni, neraspoloženi, da li smo zastali da udahnemo, priuštili sebi željenu užinu ili poziv prijatelju koji bi nas nasmejao, znatno može izbalansirati jurnjavu kojoj smo svakodnevno izloženi i pomeriti fokus koji je konstantno na produktivnosti, poslu ili učenju, a koji nas iscrpljuje. Što se širih vidika tiče, ukoliko primetimo da se osećamo nesrećno, nezadovoljno, bezvoljno, da smo konstantno pod stresom, tada se trebamo zapitati šta nam to u životu ne odgovara i pretresti sve od medjuljudskih odnosa do posla i navika koje svakodnevno upražnjavamo. Ako se ne osećamo dobro, nešto treba promeniti kako bi se sprečili problemi u budućnosti.

Ustupljene fotografije

𝐋 Osnovali ste aplikaciju Anxiety free. Možete li nam objasniti cilj tog udruženja, aplikacije?

– Cilj aplikacije je veoma sličan cilju knjige – da pomogne ljudima da se sa svojim simptomima izbore kroz praktične vežbe koje mogu upražnjavati u svako doba i kod različitih simptoma. Svako će moći izabrati ono što mu najviše odgovara u datom trenutku i imaće priliku da oseti podršku kroz interaktivne vežbe, video i audio snimke koji nude detaljne instrukcije. Aplikacija će se baviti strategijama koje će pomoći kod simptoma anksioznosti i paničnih napada, kao i organizacijom, tj. „time management“-om, a tu će biti i bonus sekcija koja će dati sugestije upravo za ono o čemu smo razgovarale u prethodnom pitanju; kako se osvrnuti na svoje stanje i sprečiti stres u svakodnevnom životu.

𝐋 Radite kao psihoterapeut. Koliko je to zapravo zahtevan posao, koliko empatije i razumevanja iziskuje? Možete li nam malo bliže objasniti svoj poziv iz Vaše perspektive?

– Posao psihoterapeuta je izuzetno zahtevan, ali i veoma ispunjava. Iziskuje mnogo truda, razumevanja, konstantnog učenja, kao i brige o klijentima, ipak, u neku ruku, ljudski životi su u našim rukama i treba uvek biti maksimalno skoncentrisan i obazriv. Ali, sve to nekako prodje neosetno kada se osvrnete na kraju dana i shvatite da ste nekome pomogli, kada Vam klijent pošalje sms u kojem se zahvali na pomoći i pohvali novim uspehom, kada shvatite kolika je privilegija biti deo ne samo nečijeg života, već i čuvar njihovih tajni i možda jedina osoba na svetu kojoj su nešto njima dragoceno poverili. Svaki uspeh klijenta raduje kao da je uspeh nas samih. Lično, zahvalna sam svojim klijentima jer svakodnevno učim sa njima i od njih, svaki dan predstavlja neki novi izazov i svaki razgovor je po sebi poseban.

𝐋 Mislim da će ovo mnoge čitaoce zanimati. Kako je raditi i živeti u gradu kao što je Njujork? Psihološka istraživanja govore da su ljudi u velikim gradovima izloženi takozvanoj urbanizaciji, da su usamljeniji i otuđeniji. Utiče li to na Vaše klijente?

– Njujork je jedan veoma interesantan grad, postoji jedan veliki paradoks. Usled brzog života, dešava se da su ljudi usamljeniji i izolovaniji, dok sa druge strane, u gradu poput Njujorka, nikada niko nije sam. Uvek i na svakom mestu vlada velika gužva, a ljudi su većinom ljubazni i orni za razgovor. Kao što rekoh, način života je veoma brz, grad je veliki, pa samim tim ljudi gube mnogo vremena u transportu do i od posla, tako da im ne ostaje mnogo vremena za druženje uvek kada bi to poželeli. Jedan deo mojih klijenata oseća to, ili rade po smenama koje im ne ostavljaju mnogo vremena za nešto više od preko potrebnog odmora i neodložnih obaveza, ili imaju prijatelje koji žive na udaljenosti koja ne dozvoljava druženja radnim danima, a nekada čak i po nekoliko sedmica. Važno je pronaći balans koliko je to moguće, pokušati promeniti ono što nam ne odgovara, i pronaći i socijalne ventile, kao i one koji se tiču hobija, kada god je to moguće. Često razgovaram o tome sa klijentima i dajem im predloge kako da ispune svoje slobodno vreme kvalitetnije, a kako da iskoriste vreme tokom dana ili u javnom prevozu za obavljanje nekih obaveza, kako bi im po završetku radnog dana ostalo nešto vremena i za užitak.

Ustupljene fotografije

𝐋 Kakvi su Vaši planovi? Da li planirate neke nove projekte, nove knjige?

– Aplikacija Anxiety Free bi trebala da bude puštena u prodaju do kraja tekućeg meseca, tako da se tome veoma radujem. Prethodnih nekoliko meseci sam radila na projektu, tj. novoj organizaciji, Innovate Self, koju sam osnovala sa koleginicom i prijateljicom, a koja se bavi konsultacijama, radionicama i edukativnim materijalima koji će, nadamo se, poboljašati kvalitet života ljudi koji nam budu poklonili poverenje. Počela sam i da radim na novoj knjizi, nadam se da će tekuće obaveze dozvoliti da je završim uskoro, sada kada su aplikacija i Innovate Self privedeni kraju.

Iz Suzaninih iscrpnih odgovora možemo bez problema primetiti njenu posvećenost svom poslu, kao i istinsku ljubav prema onome što radi. Biti psihoteapeut ne podrazumeva samo edukovati se, već imati u sebi empatiju i istinsku volju i razumevanje. Suzana, po svemu sudeći to itekako ima. Iako živimo u dinamičnom vremenu, izloženi stresu i pomalo otuđeni, dokle god je ljudi poput Suzane možemo reći da svet postaje bolje mesto.

Odgovori

Your email address will not be published.

Prethodni članak

U RESTORANU – donosimo vam osnovna pravila ponašanja za stolom

Sledeći članak

Ljubav prema sebi je ključ svakog zdravog odnosa

Poslednje od Lifestyle