Ovo je tema koja budi veliku nostalgiju, ali i pokreće ozbiljna pitanja o ekonomskoj i kulturnoj transformaciji našeg društva. Evolucija od planske privrede Jugoslavije do savremenog, globalizovanog tržišta ostavila je dubok trag u načinu na koji proizvodimo, kupujemo i doživljavamo modu.
Tokom druge polovine 20. veka, Jugoslavija je bila ozbiljan igrač u tekstilnoj industriji. Imali smo sistemski pristup koji je danas gotovo nezamisliv. Ključna prednost bila je integracija: od obrade sirovina, preko tkačnica i predionica, do velikih konfekcijskih kuća poput Beka, Prvog maja, Jumka, Kluza ili Niteksa, sve je bilo povezano. Nismo zavisili od uvoza komponenti, već smo imali zaokružen lanac snabdevanja. Modna industrija bila je jedan od najvećih mesta za zapošljavanje, posebno za žene, pružajući im sigurne plate i osećaj pripadnosti kolektivu. Odeća je bila pristupačna, kvalitetna i dizajnirana da traje, nije postojala brza moda u današnjem smislu, već se kupovalo manje, ali kvalitetnije. Devedesete su donele raspad zemlje, sankcije i ekonomski kolaps koji je desetkovao izmešu ostalog i ove gigante. Gubitak tržišta od 20 miliona ljudi i tehnološko zaostajanje u trenutku kada se svet okretao digitalizaciji i automatizaciji, doveli su do pucanja sistema.
Pročitajte još: Gde greše srpski dizajneri, objašnjava ekonomista Nemanja B. Antić
Danas, kada govorimo o modnoj industriji, nalazimo se u raskoraku između kreativnog potencijala i industrijske nemoći. Prva stvar koja nam nedostaje je ozbiljna industrijska infrastruktura i prenos znanja. Imamo mnogo talentovanih dizajnera, ali nemamo gde da proizvedemo veće serije, jer su nestale fabrike koje su mogle da iznesu ozbiljnu proizvodnju. Dizajner je danas primoran da sam bude i menadžer, i nabavljač materijala, i majstor koji juri krojačke radnje koje su često preopterećene.
Takođe, nedostaje nam jasna državna strategija, rekao je između ostalog i ekonomista Nemanja B. Antić za naš magazin.
– U bazi nam nedostaje proizvodnja materijala, prediva, tkanina, pa onda kontrola proizvodnog procesa, potom kontrola maloprodajne mreže, na primer, pet objekata u Beogradu i još dvadeset po Srbiji, pa onda na to veleprodaja odnosno preprodavci tvog brenda, izvoz, otvaranje worldwide predstavništva pa se onda „napadaju“ luksuzne radnje po svetu i naravno, potreban nam je e-commerce a sa njime i srednja, viša klasa koja bi kupovala komade od 100 do 1500 evra, online.
Specifično u našoj državi, moda se često posmatra isključivo kao potrošnja ili igra estetike, a ne kao privredna grana. Nedostaju nam subvencije za lokalnu proizvodnju i, što je možda najvažnije, edukacija kadrova. Iako imamo vrhunske umetničke fakultete, nemamo dovoljno tehničkih škola koje bi do obučile modelare, tehnologe i vrhunske šivače, bez kojih modni brend ne može da opstane.
Paradoksalno, dok je Jugoslavija bila održiva jer je morala da bude, gde se odeća popravljala i nasledjivala, danas smo upali u zamku konzumerizma. Nedostaje nam svest o cirkularnoj ekonomiji, kao i koordinisana promocija domaćih brendova kao dela nacionalnog identiteta, po uzoru na primere poput Italije i Francuske.
Ono što smo nekada imali, sistem i masovnost, danas je zamenjeno individualnošću i kreativnošću. Mladi dizajneri su neverovatno talentovani, ali rade u vakuumu. Da bismo povratili modnu industriju, ne treba da pokušavamo da oživimo prevaziđene modele iz prošlosti, već da stvorimo moderan ekosistem: Male, agilne manufakture koje su tehnološki opremljene, povezane sa dizajnerima i podržane od strane države kroz konkretne poreske olakšice i investicije.
Moda kod nas može da bude moćna industrija koja između ostalog može da zaposli na hiljade ljudi, ali samo pod uslovom da joj pružimo infrastrukturu koju trenutno, nažalost, nemamo.
Naslovna fotografija: Fabrika Prvi maj; Istorijski arhiv Pirota
