Sinestezija: Dar koji je Dejvida Hoknija učinio besmrtnim umetnikom

Svet umetnosti od juče je postao tiši i neznatno manje šaren jer je Dejvid Hokni (David Hockney), jedan od najvećih vizionara našeg doba, preminuo u 88. godini života. Odlazak čoveka koji nas je decenijama učio kako da zapravo „vidimo“ svet, ostavlja prazninu koju je nemoguće popuniti, ali istovremeno donosi i zahvalnost za svaki trag koji je ostavio na platnu i u našim životima.

„Poznati britanski umetnik Dejvid Hokni, jedna od najvažnijih figura savremene umetnosti u 20. i 21. veku, preminuo u miru, kod kuće 11. juna, mesec dana pre svog 89. rođendana“, naveo je njegov predstavnik za štampu.

Ono što je Hoknija izdvajalo od ostalih genija iz istorije umetnosti jeste njegova neverovatna sposobnost da ostane moderan i nevero atno autentičan. Dok su se drugi umetnici njegove generacije držali klasike, on je u svojim poznim godinama zgrabio iPad i počeo da slika digitalno. „Učenje ljudi da crtaju zapravo je učenje ljudi i da gledaju“, govorio je. On sam je gledao svet očima deteta, pronalazeći lepotu u svakoj nijansi yorkshirskog krajolika ili refleksiji sunca na površini bazena. Hokni je bio mnogo više od slikara. Bio je hrabri zagovornik autentičnosti. Odbijao je titule i kraljevske portrete, verujući da je jedini autoritet koji umetnik treba da sluša – sopstvena radoznalost.

U svetu koji često na trenutke postane siv, Hokni nam je ostavio najlepšu moguću poruku, sažetu u dve reči koje su bile njegov potpis i životni moto: „Love Life“.

Otišao je tiho, mesec dana pre svog 89. rođendana, ostavljajući iza sebe nasleđe koje nije zatvoreno u muzejske okvire. Njegove slike će nastaviti da sijaju istim onim intenzitetom kojim je i sam živeo. Dejvid nas je naučio da je svaki dan prilika za novo otkriće, da svet treba posmatrati pažljivo i da, na kraju, lepota zaista može da nas spasi.

Kratka biografija

Dejvid Hokni je rođen 9. jula 1937. godine u Bredfordu, u Engleskoj, kao četvrto od petoro dece u radničkoj porodici. Njegov put ka vrhu svetske umetnosti bio je popločan izuzetnim talentom i nepokolebljivom posvećenošću, pa je nakon lokalne škole umetnosti u Bredfordu, svoje formalno obrazovanje krunisao na prestižnom Kraljevskom koledžu umetnosti (Royal College of Art) u Londonu. Tamo se, početkom šezdesetih godina, izdvojio kao predvodnik britanske Pop-art scene, odbijajući da se povinuje strogim akademizmima i birajući sopstveni, vibrantni vizuelni jezik koji ga je ubrzo odveo u sunčanu Kaliforniju, mesto koje će postati trajna inspiracija i pozornica za njegova najznačajnija remek-dela. Hokni je bio poznat po tome što je imao sinesteziju – neurološki fenomen zbog kojeg je „video“ boje kada bi slušao muziku. To objašnjava tu muzikalnost njegovih kompozicija i način na koji je boja na njegovim platnima gotovo vibrirala.

Njegov stil je bio prepoznatljiv koliko i njegove slike. Naočare sa debelim ramovima i plava (često izblajhana) kosa postali su njegov vizuelni zaštitni znak. Taj imidž „ekscentričnog engleskog džentlmena u Kaliforniji“ nije bio maska, već odraz njegove slobode da bude jedinstven u svakom aspektu, od platna do sopstvene pojave.