U srcu Beograda, u Balkanskoj ulici, jedna radnja odoleva vremenu i tehnološkom napretku. To je mesto gde se tradicija održava sa poštovanjem i ljubavlju, gde se veština prenosi s kolena na koleno, gde kišobrani nisu samo predmeti, već nosioci priča i uspomena. To je radnja Tatjane Živković, poznatije kao “poslednja kišobrandzijka” u Srbiji.
Tatjanina priča o održavanju porodične tradicije kišobrandzijskog zanata izuzetno je inspirativna. Njeni koreni duboko su ukorenjeni u veštini koju je nasledila od majke i prenela na svoje ćerke, čime se nastavlja niz koji se proteže kroz generacije.
Njena predanost ovom zanatu očigledna je u svakom detalju njenog posla. Nije samo reč o popravljanju kišobrana, već i o očuvanju istorije i kulturnog nasleđa. Kišobrane koje Tatjana popravlja ili stvara nisu samo praktični predmeti, oni su mali komadići umetnosti koji nose priče i uspomene.
Tatjana popravlja i suncobrane, kako one za baštu i plažu, tako i suncobrane na kolicima za bebe.
Posebno je fascinantno saznanje da Tatjana sarađuje sa pozorištima i da se mnogi od njenih kišobrana koriste kao rekviziti u predstavama. To pokazuje da njen rad nije samo deo svakodnevice, već ima i svoje mesto u umetnosti i kulturi.
Njena radnja nosi simboličan naziv “Kišobrani”, u kojoj se mogu i kupiti polovni i popravljani kišobrani. Oni nisu jeftini, ali tu ima predivnih retro modela, starih do čak 90 godina.
Kišobran koji je sličan modelu koji je nosio Nikola Tesla posebno je zanimljiv, jer predstavlja spoj istorije, tehnologije i umetnosti. Njegova veza sa jednim od najvećih umova u istoriji dodaje dodatnu dubinu i značaj.
Iako Tatjana priznaje da posao nije uvek isplativ, njena predanost i ljubav prema zanatu su neprocenjivi. Njena priča je podsetnik na važnost čuvanja tradicije i kulturnog nasleđa, ali i na snagu porodičnih veza i ljubavi prema onome što radimo.
Ova priča pokazuje da su istinska strast i posvećenost mnogo važniji od novca i da nas ljubav prema onome što radimo može voditi kroz najteže izazove.
