Ljubav Beograđana prema svom gradu se ne računa ako bar jedan nije opteretio mozak pokušavajući da zamisli “Kako bi izgledao naš grad da nikada nije bio uništen…?”
Predugo bi vremena prošlo ako bismo počeli da nabrajamo sve ratove, bitke i bombardovanja kroz koje je Beograd prošao i da se kaže „ali uprkos istoriji još uvek ponosno stoji…“ Koliko god volimo da hvalimo i volimo svoj grad u kome smo odrasli ili se prvi put poljubili… Iznutra, današnji zidovi i bašte grada nisu senka onoga što je nekada bilo, već su senka onoga što je moglo biti.
Naša priča počinje pre više od 100 godina. Tada je prostor na kome živimo pripadao Kraljevini Srbiji. Njime je vladala dinastija Obrenović. Oni su predsedavali – kako je Desanka Maksimović prelepo rekla – “Zemljom zemljoradnika na brdima prekrivenom Balkanu”.
Beograd se nalazio na granici sa Austro-Ugarskom, što je značilo da država nije prelazila granicu Panonije. S druge strane, imali smo izolovano seosko stanovništvo, raštrkano po selima i malom gradu. Pismenost još nije bila široko rasprostranjena i mnogi od njih nikada nisu videli svet van svog naselja.
Od 2,5 miliona stanovnika, više od 86% njih je živelo na selu.
Međutim, u poslednjoj deceniji 19. i prvoj deceniji 20. veka imali smo prvi talas intelektualaca, pisaca i umetnika, uglavnom školovanih na kraljevskim akademijama u Beču i Parizu. Tada su bili živi i stvarali umetnost Mihajlo Petrović Alas, Jovan Cvijić, Đura Jakšić, Stevan Sremac, Nušić, Dis i Jova Zmaj. Mnogi od njih su završili Veliku školu koja je u to vreme služila kao Beogradski univerzitet.
Ulice su bile popločane kaldrmom i njima su šetali dame i gospoda koji su bili prikladno obučeni u svoja gradska odela. Čula se poneka ptica, nežni žamor i zvona na konjima, jer su tada korišćeni fijakeri. Tek 1905. godine u Beograd dolazi prvi automobil – tehnološko čudo svog doba. Nekoliko decenija kasnije, broj automobila se znatno povećao, a njihov izgled se drastično promenio. Kao i miris na ulicama.
Srž svih ideja činile su Terazije, Slavija i Tašmajdan. Najveći izazov i prepreka bio je neravni teren Beograda, pa je padina koja se spuštala od Terazija prema reci (Terazijski plato) zamišljena kao neka vrsta kaskadne česme ili vodene padine. Ova površina koja je do danas predstavljala izazov za urbaniste – tek je nedavno rešena. Gradska pošta nije imala rešenje, pa ju je Šambon postavio na lokaciju današnje Palate Albanija. Tamo gde danas imamo Trg Republike, nekada je bio Pozorišni trg gde je već postojala zgrada Narodnog pozorišta. Zgrada Narodnog muzeja služila je kao fondacija i spomenik knezu Mihailu. I za Knez Mihailovu ulicu možemo reći da je izgledala kao danas, bez modernih prodavnica i nekih uličnih izvođača.
Ako se šetate Šambonovim planovima iz pravca Kalemegdana, posle „Kneza“ i prelepe zgrade pošte, stigli biste do kružnog šetališta oivičenog muzejima i zgradama direktiva, ispresecanih ulicama tako da liči na trg u Parizu sa Trijumfalnom kapijom u sredini. Trijumfalna kapija Beograda je, pak, trebalo da bude izgrađena na Slaviji – “Vi Srbi ste borbeni narod i ovo je način da se oda počast svojim palim precima”, navodno su Šambonove reči.
Između ove dve celine danas se nalazi zgrada Gradske kuće, koja je davne 1912. godine bila Kraljevski dvor. Njegovo okruženje je uređeno tako da prati primer – u pompeznom i raskošnom stilu, sa velikim korintskim stubom koji podržava spomenik slobodi. Odatle i ka Tašmajdanu, umesto današnje pijace, groblja i uličnih prodavaca, bio je niz parkova, bašta, muzeja i ministarstava. Dalje, na Vračaru se nalazio velelepni Hram Svetog Save, stilski miljama udaljen od današnjeg. Ako biste se spustili ulicom Maksima Gorkog prema Južnom bulevaru, naišli biste na kružni bulevar – nekada Rejonsku ulicu – čija je uloga bila da odvoji „urbanu gradsku zonu“ od površine koja je još bila u izgradnji.
Prosipanje bisera ispred gradskog naroda
Srž ovih ideja činile su Terazije, Slavija i Tašmajdan. Najveći izazov i prepreka bio je reljefni teren Beograda, pa je padina koja se spuštala od Terazija prema reci (Terazijski plato) zamišljena kao vrsta kaskadne česme ili vodene padine. Ova površina koja je do danas predstavljala izazov za urbaniste – tek je nedavno rešena. Gradska pošta nije imala rešenje, pa ju je Šambon postavio na lokaciju današnje Palate Albanija. Tamo gde je i danas Trg Republike, nekada je bio Pozorišni trg gde je već postojala zgrada Narodnog pozorišta. Zgrada Narodnog muzeja služila je kao fondacija i spomenik knezu Mihailu. I za Knez Mihailovu ulicu možemo reći da je izgledala kao danas, bez modernih prodavnica i nekih uličnih izvođača. Ako se šetate Šambonovim planovima iz pravca Kalemegdana, posle „Kneza“ i prelepe zgrade pošte, stigli biste do kružnog šetališta oivičenog muzejima i zgradama direktiva, ispresecanih ulicama tako da liči na Karlov trg. de Gol u Parizu sa Trijumfalnom kapijom u sredini. Trijumfalna kapija Beograda je, pak, trebalo da bude izgrađena u Slaviji – „Vi Srbi ste ratnički narod i ovo je način da se oda počast svojim palim precima“, navodno su Šambonove reči na tu temu.
Između ove dve celine danas se nalazi zgrada Gradske kuće, koja je davne 1912. godine bila Kraljevski dvor. Njegovo okruženje je uređeno tako da prati primer – u pompeznom i raskošnom stilu, sa velikim korintskim stubom koji podržava spomenik slobodi. Odatle i ka Tašmajdanu, umesto današnje pijace, groblja i uličnih prodavaca, bio bi niz parkova, bašta, muzeja i ministarstava. Dalje, na Vračaru se nalazi gigantski Hram Svetog Save, stilski miljama udaljen od današnjeg. Ako biste se spustili ulicom Maksima Gorkog prema Južnom bulevaru, naišli biste na kružni bulevar – nekada Rejonsku ulicu – čija je uloga bila da odvoji „urbanu gradsku zonu“ od površine koja je još bila u izgradnji.
Zašto se to nikada nije dogodilo?
Za početak, najlakše je okriviti ratove. Iste godine izbio je Prvi, pa Drugi balkanski rat, pa Veliki rat (koji danas znamo kao Prvi svetski rat). Nije bilo novca ni prostora za ambiciozne projekte. Ali ratovi su jednom morali da se završe… Zašto niko nikada nije koristio Šambonove nacrte? Naime, grandioznim planovima se gotovo nije poklanjala pažnja. Bilo je skoro nemoguće naći ih u medijima. Kako je rekao Slobodan Giša Bogunović, autor Arhitektonske enciklopedije Beograda, u 19. i 20. veku je postojao veliki otpor prema bilo čemu stranom u srpskom kongresu. To je bilo vreme Pašićevih radikala i unapređenje prestonice po cenu nepoboljšanja provincije značilo je pretnju stranom kulturom nacionalnoj kulturi, odnosno slabljenje nacionalnog identiteta.
Svaka vrsta modernizacije je sabotirana – ponekad suptilnije od druge – a uz to i padine Terazija i korintski stubovi.
Prepreke su bile logističke. Na lokaciji na kojoj je planiran hram još uvek nije bilo kanalizacije, ulične rasvete i kaldrme. To je značilo da bi ceo prostor za kratko vreme morao biti urbanizovan i priključen urbanom Beogradu, a planovi o evropskom Beogradu postavljeni su samo da bi se zaboravili.
