Kada bismo pokušali da dešifrujemo tajni kod autentičnog beogradskog šika, u njegovoj srži pronašli bismo duboko ukorenjen italijanski senzibilitet.
Veza između Beograda i Italije nikada nije bila samo pitanje puke trgovine ili geografske blizine – to je decenijska, strastvena romansa zasnovana na zajedničkom obožavanju lepog života, besprekornih materijala i one specifične, urođene nonšalantnosti koju Italijani nazivaju sprezzatura. Dok je Pariz za Beograd uvek predstavljao pijedestal visoke mode i često nedostižne umetničke avangarde, Italija je bila i ostala „modna sestra“ kojoj se beogradske ulice okreću sa najviše poverenja i ljubavi.
Zlatno doba ovog uticaja počelo je da cveta šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, u vreme kada su Trst i legendarni trg Ponte Rosso postali modna stanica svakog Jugoslovena. To je bio period velike modne demokratizacije; odlazak „preko“ po prve prave farmerke, kožne mokasine ili čuvene „šuškavce“ bio je ritual koji je definisao identitet srednje klase. Italijanski dizajn je tada prvi put „ušao u svaku kuću“, donoseći sa sobom svest o tome da odeća nije samo spoljašnji detalj, već izraz ličnog dostojanstva i estetike. Uticaj filmskih ikona poput Sophie Loren i Marcella Mastroiannija nije bio samo vizuelan, već su oni Beogradu „prodali“ san o glamuru koji je bio opipljiv, nosiv i neodoljiv.
Osamdesete su ovu vezu podigle na nivo vrhunskog prestiža i društvenog statusa.
U ovoj deceniji, italijanski brendovi kao što su Armani, Versace i Gianfranco Ferré postaju imena koja se u beogradskim krugovima izgovaraju sa strahopoštovanjem. To je bilo vreme kada je „italijanski kroj“ postao apsolutni imperativ. Domaći tekstilni giganti, predvođeni Centrotekstilom, usko su sarađivali sa fabrikama tkanina iz okoline Milana i Firence, preuzimajući standarde koji su beogradska odela i kapute činili konkurentnim na svetskom tržištu.
Muškarci su usvajali strogu, ali udobnu eleganciju italijanske škole, dok su žene prigrlile moćne krojeve koji su slavili ženstvenost i autoritet istovremeno. Čak i tokom mračnih i turbulentnih devedesetih, kada je zemlja bila pod sankcijama i u izolaciji, italijanski uticaj nije iščezao, mada je poprimio specifične, ponekad i ekstremne oblike. Italijanski luksuzni brendovi ostali su jedini važeći statusni simbol, a barokni stil brenda Versace postao je vizuelni kod jednog vremena. Iako je ta interpretacija luksuza često bila na samoj ivici estetske prihvatljivosti, ona je svedočila o neuništivoj potrebi Beograda da ostane povezan sa svetom kroz najprepoznatljivije simbole italijanske mode.
Danas, u trećoj deceniji 21. veka, italijanski uticaj u Srbiji proživljava svoju zrelu fazu. On se više ne ogleda u napadnim logotipima, već u prefinjenom razumevanju kvaliteta. Savremeni Beograd je „dom“ velikog broja butika italijanskih modnih kuća, ali prava snaga ovog uticaja leži u domaćim dizajnerima koji su zanatsko umeće pekli upravo u Italiji. Od obrade najfinije kože do specifičnog načina na koji se konstruiše sako, italijanski standard ostao je „zlatna mera“.
Današnji beogradski šik je, primećujemo zapravo savršena interpretacija milanskog duha na balkanski način, to je umetnost postizanja elegancije koja deluje potpuno prirodno, potvrđujući da su Beograd i Italija zauvek povezani istom niti koja slavi lepotu postojanja.
Naslovna fotografija: The Balkans/Facebook
