U zlatno doba štampanih medija, novinske redakcije bile su „žive mašine koje nisu prestajale da rade“. U njima je vladao red, haos, strast i rokovi – sve istovremeno. U vazduhu se mešao miris duvanskog dima, kafe i sveže odštampanih novina, dok su pisaće mašine neumorno kucale priče koje će sutradan oblikovati javno mnjenje.
Embed from Getty ImagesZapitali smo se kako su nekada izgledale redakcije, pre nego što su tastature zamenile pisaće mašine, a Google staru arhivu? Istraživali smo kroz razgovor sa starijim kolegama i prelistavanjem crno-belih fotografija. Rezultat istraživanja je priča o vremenu kada su novine bile svetinja, a redakcija, pa moglo bi se reći – srce jednog grada.
Embed from Getty ImagesKako nam je ispričao jedan stariji kolega, redakcije su bile velike zajedničke prostorije, često otvorenog tipa, sa stolovima zatrpanim papirima, diktafonima i starim telefonima sa okretanjem. Zidovi su bili prekriveni naslovnicama, rokovnicima, fotografijama sa terena i oglasima, a u uglovima su se mogli videti plakari sa arhiviranim izdanjima i rokovnicima.
Bez interneta, Google pretrage i aplikacija, informacije su se prikupljale direktno – pozivima, na terenu, u hodnicima institucija. Faks mašine i telefonske centrale bili su glavna veza sa svetom. Fotografije su razvijane u mračnim komorama, a naslovi su se seckali i lepili ručno na makete stranica, ono što se u današnje vreme radi kroz različite programe.
Što se samih novinara tiče, oni su prolazili kroz redakciju užurbano, neki su u nju dolazili iz kafana gde su „prikupljali informacije“, drugi iz Skupštine, treći iz štamparije s novim korekturama. Pisalo se brzo i strastveno, često bez prepravljanja i vraćanja na početak. Urednici su vikali i zahtevali tekstove „do 14h!“, dok su lektori već stajali iza njih, sa olovkom u ruci kako bi vest što pre bila ispravljena, ako za to postoji potreba.
Embed from Getty ImagesRedakcije su radile do kasno u noć. Naročito uoči „zatvaranja broja“. Tada se ritam ubrzavao, a svi su znali da se greške ne praštaju jer sutra izlazi novo izdanje koje će čitati na hiljade ljudi. U tom radnom haosu, nastajali su tekstovi koji su menjali tokove istorije, razotkrivali afere, slavili umetnost i nosili duh vremena.
Iako su se današnje preselile u digitalni prostor, a buka pisaćih mašina zamenjena zvukom tastatura, romantika starih redakcija ostaje deo kolektivnog sećanja – kao podsetnik na vreme kada su novine bile sve, a svaki broj rađen uz strast, borbu i mnogo, mnogo kafe.
Naslovna fotografija: Bettmann / Corbis
