Nisam sigurna kada sam poslednji put bila na projekciji tokom koje je cela sala reagovala krajnje, čudno.
Ne mislim na horor trenutke zbog kojih ljudi poskoče u sedištu ili na scene koje izazivaju aplauz. Mislim na onu posebnu vrstu tišine koja nastane kada grupa ljudi istovremeno pokušava da obradi ono što upravo gleda. A onda, nekoliko sekundi kasnije, iz nekog ugla sale začuje se smeh. Ne zato što je scena smešna, već zato što je toliko neočekivana, toliko bizarna ili toliko neprijatno iskrena da je smeh jedina reakcija koja uspe da pronađe put.
Upravo takvo iskustvo bio je Obsession, novi film reditelja Karija Barkera koji je pre samo nekoliko godina snimao horor sadržaj za YouTube, a danas puni bioskopske sale filmom o kojem internet ne prestaje da raspravlja. U glavnim ulogama gledamo Majkla Jonstona kao Beara i Indu Navaretu kao Nikki, a već nakon prvih minuta postaje jasno da ovo nije film koji može da vam se dopadne.
U suštini, priča deluje gotovo jednostavno, čak i izlizano. Mladić po imenu Bear želi da ga devojka u koju je zaljubljen voli više od bilo koga na svetu. Želja se ostvaruje, ali ono što sledi pretvara se u priču koja mnogo više govori o opsesiji, nesigurnosti i potrebi za prihvatanjem i samozadovoljstvom. Ipak, ovo nije film koji treba prepričavati. Njegova najveća vrednost nije u zapletu, već u osećaju koji ostavlja dok ga gledate.
Zvezda ostvarenja
Kakva god osnovna ideja filma bula, teško je zamisliti da bi Obsession imao isti učinak bez Inde Navarrette.
Njena interpretacija uspeva da bude istovremeno nežna, ranjiva, uznemirujuća i potpuno nepredvidiva. Kamera je često prati izbliza, a upravo tada postaje jasno koliko se veliki deo filma oslanja na njenu sposobnost da emociju prenese jednim pogledom ili gotovo neprimetnom promenom izraza lica. Na trenutke sam zaboravila da gledam film, a to je najvieći kompliment koji možete udeliti glumcu.
Možda je upravo zato njena uloga izazvala toliko pažnje među publikom i kritičarima. Zanimljivo je i neverovatno da je sama glumica nedavno govorila o periodu pre ovog filma, kada je više od godinu dana pokušavala da pronađe angažmane i preživljavala radeći različite poslove van industrije. Danas se njeno ime nalazi u gotovo svakom razgovoru o filmu i lično, željno iščekujem njeno sledeće ostaverenje.
Čudovište ovog horora nije Nikki, već Bear
Majkl igra lik u kojem je na početku lako prepoznati iskonske ljudske nesigurnosti, strah od odbacivanja i želju da nekome budemo najvažnija osoba na svetu. Upravo zato ga je lako razumeti, naizgled.
Međutim, kako priča odmiče, Bear sve više briše granicu između ljubavi i posedovanja. Jonston ovu transformaciju igra suptilno i upravo zato toliko uverljivo. Zanimljivo je da je sam glumac predložio jedan detalj završnice, (trenutak u kojem Bear pokušava da ispljune pilule). Kratak gest koji menja sve. Odjednom ga više ne posmatramo kao nekoga kome se stvari događaju, već kao nekoga ko vrlo dobro razume posledice svojih izbora.
I upravo zato mi je ostao u mislima dugo nakon projekcije. Do kraja filma ostaje vrlo malo prostora za opravdanja, a još manje za oproštaj. U jednom trenutku više nije pitanje da li ga razumete, već da li ste spremni da mu oprostite? Za mene je odgovor bio jednostavan – nisam.
Obsession nije film koji će vam dati sve odgovore. Verovatnije je da će vas naterati da preispitate pitanja o ljubavi, opsesiji, granicama koje postavljamo drugima i onima koje nikada ne postavimo sebi.
Možda je upravo zato „internet“ već nedeljama ne prestaje da priča o ovom filmu. A kada sedma umetnost uspe da izazove razgovor umesto saglasnosti, verovatno radi nešto kako treba.
Foto: Instagram/@obsessionthemovie
