Rusiju već vekovima prati status jedne od najmoćnijih, najvećih i najuticajnijih zemalja, kako u Evropi i Aziji, tako i na čitavom svetu. Svi ruski vladari izazivaju ogromno strahopoštovanje i naklonost čitavog sveta, dok s jedne strane neki zaziru od kontakta sa njima, drugi im se oberučke priklanjaju.
Zbog čega baš iz ove države dolaze neustrašivi vladari? Da li je to povezano sa geografskim prostranstvom ili pak slovenskom krvlju, koja je se tokom vekova i istorije mešala sa mnogim narodima?
Petar Veliki, Ivan Grozni, Aleksandar Drugi i Carica Jelisaveta neki su od najvećih vladara koje je ova država imala. Dok su neki bili autokrate, drugi su oslobađali kmetove i robove, s jedne strane politika okrenuta zapadnjačkim vrednostima, sa druge strane politika stvaranja ruskog identiteta, kao i konstantna podela na konzervativce i liberale. Ovo je zapravo suština ruske istorije, večita razapetost između stvaranja jedinsvenog ruskog identiteta i prihvatanja zapadnih ideja i dan danas jeste jedno od glavnih političkih pitanja ove nacije. Pored svega Rusija jeste ostala jedinstvena i dosledna svojoj tradiciji tokom svih ovih vekova.
Međutim, bez jedne žene, koja nije imala ni kap krvi ruskog naroda, Rusija možda nikada ne bi postala ovako jaka i oformljena država.
Rođena u osiromašenoj katoličkoj pruskoj porodici sa titulom knjeginje i jakim političkim vezama, kao Sofija Frederika fon Anhalt-Zerbst, nije mogla da zamisli da će još kao mlada devojka postati jedna od najmoćnijih žena ikada rođenih. Verujemo da pod ovim imenom nikada ne biste mogli ni da naslutite o kome se radi, njeno zvanično ime kao ruske vladarke bilo je Katarina II Aleksejevna Romanova, ali je najpoznatija po svome nadimku koji u svakom mogućem smislu opisuje nju i njenu vladavinu, a to je Katarina Velika. Kako smo već napomenuli, iako je bila plemičkog porekla, njena porodica u tom trenutku nije bila u zavidnoj finansijskoj situacij. Kako je već bivalo u to vreme, svaka kćer odgajana je da jednog dana postane supruga nekog bogatog velmože, koja će svoju porodicu izvući sa ruba egzistencije, međutim, za malu Sofi kako su je bliski ljudi zvali, okolina je oduvek imala veće planove. Od samog njenog rođenja, odgajana je da postane kraljica. Od detinjstva je učena bontonu i pravilima ponašanja, a još kao devojčica je naučila da govori francuski. Pokazivala je znakove visoke inteligencije , sposobost i hrabrost, zbog kojih će ostati i urezana u stranice svestke istorije. Već kao devojčurak, sa svega 10 godina upoznaje prestolonasledika ruske krune, Petra III Fjororoviča, a već 6 godina kasnije postaje njegova zakonita supruga. Ovaj brak bio je pod jurisdikcijom pruskog kralja Fridriha Velikog i tadašnje ruske carice Jelisavete, tetke Petra Fjororoviča. S obzirom da nije imala svoje biološke potomke Jelisaveta je svog nećaka predodredila za budućeg naslednika, a njena obaveza je bila da samim tim obezbedi i ženu koja će dosledno biti uz njega. Bar je ona tako mislila… Carica Jelisaveta nije bila svesna činjenice da je odabirom Sofije kao buduće supruge Petru, učinila uslugu čitavoj državi i istoriji. S obzirom da je pripadala katoličkoj crkvi, udajom za Petra III Fjodoroviča, Sofija je morala da pređe u pravoslavlje i uzme drugo ime čemu je se njen otac izričito protivio. Ipak 1774. godine primljena je u redove pravoslavlja i uzima ime Katarina (Jekaterina, Ekaterina).
Brak između Petra i Katarine nikada nije bio kvalitetan i jedno drugo nisu uvažavali niti poštovali. Već kada ga je prvi put videla Katarina je o Petru pisala kao o neotesanom i alkoholičaru, poprilično bledog lica i kao o veoma neprivlačnom muškacu. I pored lošeg braka, ni on, ni ona nikada nisu patili, već su u njihov život stalno ulazili drugi partneri. Zbog svega navedenog nije začuđujuća niti iznenađujuća činjenica da je Katarina tokom celog svog života redovno menjala partnere, te je često bila i predmet dvorskih tračeva. Nikada nije krila naklonost prema muškarcima, niti je se pretvarala da je čedna kraljica koja pati zbog neuzvraćene ljubavi supruga. Bila je žena jakog karaktera, kojoj niko nije mogao da stane na put. Mislila je da zaslužuje mnogo više. Veću slavu, poziciju i status na ruskom dvoru, a to je bila kruna. Kada je njen suprug postao car, u njemu nije videla nikakav potencijal, niti sposobnog vladara. Imali su različite poglede na politiku i razmišljanja, zbog čega su se još više udaljavali. Katarina je uporno želela da Rusiju okrene ka Zapadu, dok je Petar bio izričio protiv toga. Već smo napomenuli kako je Petar bio veoma krhkog zdravlja, te se ni na tronu nije zadržao previše, svega šest meseci. Mnogi su tada verovalii da je ovo bila Katarinina zavera kako bi supruga smakla sa trona i zauzela mesto za koje je mislila da je njoj podređeno i za koje je odgajana ćitav život, međutim ovo nikada nije dokazano, ali jeste to da je uz pomoć svog dugogodišnjeg ljubavnika, oficira Sergeja Slatikova postala carica cele Rusije.
Bila je apsolutistički vladar, na kakve je Rusija već bila navikla, međutim nije bila surova, bar ne prema onima prema kojima nije trebalo. Sprovela je mnogobrojne reforme u pravnom i obrazovnom sitemu, te se period njene vladavine naziva i prosvećenim apsolutizmom. Otvarala je škole zarad što veće pismenosti naroda, te je svaki grad imao obrazovnu ustanovu. Drugi segment koji je bio važan ovoj vladarki bila je medicina, te je bila zagovornik vaknicisanja i uvela ovaj trend u rusko, još uvek nedovoljno emancipovano i obrazovano društvo, a spoj dva aspekta na kojima je najviše potencirala, obrazovanja i medicine spojila je u jedno, otvorivši prvi Medicinski fakultet u Rusiji. Približavala je Rusiju svetu, jačala i širila njen uticaj i poštovanje, te je za vreme njene vladavine Rusija postala jedna od vodećih svetskih sila. Reorganizovala je pravni ststem i zastarelu administraciju, a bila je i veliki pokrovitelj umetnosti, te jedni od simbola ruskog identiteta jesu pripisani njenim zaslugama. Najpoznatija je po tome što je otvorila muzej Ermitaž, jedan od najvećih i najstarijih na svetu, pak sa druge strane bila je jedan od vodećih zagovornika otvaranja Boljšoj teatra, koji danas ima jednu od najvećih baletskih sala, sa dugom istorijom. Koliko je volela umetnost govori i činjenica da se družila sa Volterom i Deni Didroom, koji joj je i nadenuo nadimak koji ju je vinuo u večnost , Velika.
Njena vladavina bila je prožimana brojnim skandalima, uglavnom zbog mnogobrojnih ljubavnika. Iako je imala četvoro dece, smatra se da nijedno nije bilo potomak njenog supruga, ali ona to nije ni krila. Bila je jaka ličnost i žena koja zna šta želi, bila je nepokolebljiva i neustrašiva, hrabra i svoja. I pored svih titula neverne žene, ljubavnice i bludnice koje su je konstanto pratile, nikada niko neće moći da joj oduzme njeno umeće izvrsnog političara, diplomate i prosvetitelja, koji je svoju državu gurao napred. Zar u suštini to i nije najvažnije za jednog vladara?
