Kako je Nedelja mode dospela u London? Saznajte sve o istoriji jednog od većih modnih događaja u Evropi

Svaka od modnih prestonica “velike četvorke” odiše veoma posebnim šarmom, od milanske ekstravagancije i seksipila do prefinjenog umeća pariskog dizajna. A kada je London u pitanju, sve se vrti oko neverovatne mašte, sa dizajnerima koji žive jednu vrstu pobune, izražavajući drugačije svoje umeće prilikom čega spajaju umetnost i ekonomski aspekat modnog sveta.

Naravno, nijedan od ovih gradova – koji žele dobrodošlicu dizajnerima dva puta godišnje – ne uklapa se uredno u opise koji im se pripisuju; stvarnost je mnogo šira. Međutim, čini se da postoji nešto smelo u londonskoj modnoj istoriji. Od Svinging šezdesetih, koje su tipične za Meri Kvant, Osi Klark i Biba Barbare Hulanički, do pank revolucije Vivijen Vestvud (Vivienne Westwood) i mračnih i dramatičnih vizija Aleksandra Mekvina (Alexander McQueen). London ima dugo nasleđe čudnog i prepoznatljivog dizajna. Takođe, Nedelja mode u Londonu je najmlađa u poređenju sa Milanom, Njujorkom i Parizom.

Počeci Londonske nedelje mode

Razni ljudi su polagali pravo na postavljanje temelja za LFW, uključujući umetnika Persija Savaža (Percy Savage). On je bio figura koja je ranije pomogla da se profili Lanvina i Iva Sen Lorana (YSL) u Parizu podignu pre nego što se preselio u London 1974. godine. Savaž, rođen u Australiji priredio je svoju prvu londonsku reviju pod nazivom “Novi talas“, u hotelu Ritz, zahvaljujući kojoj se razvilo interesovanje za modu u Londonu.

Međutim, tek u narednoj deceniji rođena je Nedelja mode kakvu danas poznajemo, sa istovremenim “rađanjem” Britanskog saveta za modu (BFC) 1983. godine, nakon čega je usledila i prva zvanična Londonska nedelja mode 1984. Iste godine je bila dodeljivana nagrada za dizajnera godine. Priznanje je osvojila Ketrin Hamnet (Katharine Hamnett), koja je kasnije izazvala pravu pometnju tokom svog zloglasnog sastanka sa Margaret Tačer kada je nosila majicu sa porukom “58% DON’T WANT PERSHING”.

Hamnet je postigla rezultat koji je želela sa Tačerovom koja se smejala iz dubine duše, a fotografi su uhvatili trenutak. (fotografija u nastavku)

Prva lokacija LFW-a bio je parking, da dobro ste pročitali. Tačnije, parking Instituta Commonwealth u Kensingtonu. Tokom 1980-ih ovo mesto ugostilo je bezbroj dizajnera, od Beti Džekson (Betty Jackson), do Džaspera Konrana (Jasper Conran), do mladog Džona Galijana (čuvena Kejt Mos je debitovala na modnoj pisti sa 15 godina na njegovoj reviji 1989.).

Londonska modna scena u to vreme bila je pod velikim uticajem klubova, kontrakulture i naprednog dizajna. Kultne etikete poput BodyMap-a, sa svojim prepoznatljivim dizajnom i upotrebom različitih modela, utrle su put preko potrebnim promenama u industriji, koje čak i danas neki brendovi sporo uvode. Establišment je, međutim, prihvatio ovakvu modnu scenu, a čak je i princeza Dajana 1985. priredila prijem za različite dizajnere u Lankaster Hausu i često je na sebi nosila britanske dizajne u zemlji i inostranstvu. (fotografija u nastavku)

Uspon i pad tokom 1990-ih

Devedesete su se pokazale kao nezgodna decenija za London Fashion Week. Ekonomski pad i manjak interesovanja ljudi za modu, doveli su do toga da se događaj sveo na mali broj dizajnera koji su se pojavili u hotelu Ritz 1992.

Međutim, to je bila prekretnica koja je omogućila pojavu velikih imena kao što su Aleksandr Mekvin (Alexander McQueen) i Stela Makartni (Stella McCartney), koji su svoje prve revije organizovali 1992. odnosno 1995. godine.