U braku mađarskog Jevrejina Eduarda Kiša, i Crnogorke Milice Dragićević, 22. februara 1935. godine rođen je dečak čije ime će generacije decenijama kasnije dobro pamtiti. Rani život Danila Kiša obeležila su ratna dešavanja u Evropi – između velikih ratova i za vreme Drugog svetskog rata.
Najranija sećanja su ga vezivala za Novi Sad, u koji njegova porodica prelazi kada je Kiš bio star svega dve godine. Tu polazi u školu i završava prvi razred, a u Uspenjskoj crkvi biva kršten po pravoslavnim običajima, kao jedan pokušaj zaštite od odmazde zbog svog jevrejskog porekla. On školovanje nastavlja u mestu rođenja svog oca u Mađarskoj koja neko vreme postaje prebivalište porodice Kiš.
Njegov otac bio je sproveden u tada najveći i najozloglašeniji nacistički koncentracioni logor — Aušvic. Ova porodična tragedija porodicu dovodi u Cetinje kod brata Milice Dragićević. Ovde Danilo Kiš završava gimnaziju, posle čega se uputio na studije u Beograd.
Dve godine posle smrti svoje majke, objavljena je prva Kišova pesma pod nazivom Oproštaj sa majkom. Još kao srednjoškolac počeo je da piše svoje, i prevodi mađarske, ruske i francuske pesnike. Na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu usmerio se na Odsek za Istoriju svetske književnosti sa teorijom književnosti gde je diplomirao 1958. godine.
Do 1973. godine je bio lektor na Univerzitetu u Strazburu. Bavi se i prevodilačkim poslovima, gde je dao svoj doprinos u prevođenju sa francuskog na srpsko-hrvatski jezik. Za okolinu i kolege uvek je važio za tajanstvenog, neobičnog i anigmatičnog pisca, a Milan Kundera je opisao Kiša kao nevidljivog, ali velikog pisca.
Publici najpoznatiji naslovi iz pera Danila Kiša jesu Enciklopedija mrtvih i Grobnica Borisa Davidoviča. Zbirka pripovedaka Enciklopedija mrtvih je ponela osamdesetih dva značajna priznanja, Andrićevu i Skender Kulenović nagradu, dok je za zbirku Grobnice Borisa Davidovića 1977. dobio nagradu Ivan Goran Kovačić.
Život Kiša u Parizu
U ulici Artur Grusijer, u desetom arondismanu Pariza, i dalje “ćuti” stan u kome je Danilo Kiš proveo poslednje dane života. Ispred zgrade sa velikim crvenim vratima u broju 16 je tabla na kojoj piše samo da je pisac ovde izdahnuo 15. oktobra 1989. godine. To je stan Paskal Delpeš, sa kojom je delio svoj pariski život.
Prozor na susednoj zgradi kao da je iz nekog drugog vremena, požuteo, tamnih oboda, sa čipkanim zavesama… priznajemo, deluje kao da unutra živi neki emigrant sa istoka Evrope ili panonske ravnice u kojoj je i sam Kiš obitavao tokom detinjstva.
Njegov pariski studio se nalazio u susednoj ulici Teson koja je uska i tiha… Iza ugla vas ponese neki šaroliki svet popularnog kvarta, sa malim radnjama i barovima u kojima se polako ispija kaka dok se svet zanet poslom, spušta niz ulicu Fabur di Templ, u kojoj se veš i dalje suši na prozorima. U vreme dok je Kiš u njemu živeo, važio je za kraj u kojem je bilo dosta Jugoslovena, mahom krojača koji su tih godina dolazili u Francusku.
