Foto: Pixabay

Istražujemo – koliko je u Srbiji zapostavljeno mentalno zdravlje?

Početak
26/01/2024

Pred vama je istraživanje koje je sprovedeno među mladima kako bi se videlo stanje mentalnog zdravlja u Srbiji. Ovi ljudi su hrabro istupili i govorili o onome što ih je dovelo do ivice, a na vama, kao i na nama je – da ne dozvolimo da se taj ponor nastavlja.

Na ivici smo suza zbog nečega što se skupljalo i konačno isplivalo na površinu, a nemamo kome da kažemo? Čega se tačno bojimo? Podsmevanja? Ruganja? Nikakvog razumevanja? Kada smo poslednji put razgovarali o svojim iskrenim osećanjima sa bilo kime? Upravo tako, toliko je daleko u prošlosti da taj momenat možemo nazvati i “Nikada“.

“Svakodnevne obaveze bile su teške, ustati iz kreveta, oprati zube, bilo je teško pomeriti tanjir od stola do sudopere. Činilo mi se kao da konstantno imam nešto u grlu.“ – govori mi Marina*.

Marina je dete. Ima 18 godina i pre dve godine je sebi pokušala da okonča život. Dva puta.

“Ljudi suicidne misli shvataju izuzetno neozbiljno”, govori ona, “Navešću ti primer; kada sam smogla snage da razgovaram sa majkom o tome i objasnila joj da kada sečem hleb imam poriv da presečem vene tim nožem ili da se kupam proključalom vodom dok mi koža ne izgori, na to je ona odmahnula glavom i rekla kako to nisu suicidne misli i da ja to sigurno ne bih uradila. A jesam.”

Zašto je to tako? Šta navede čoveka da poželi da ga nema? Da li su to prijatelji, porodica, čitavo okruženje? Na osnovu ankete koju smo sproveli saznali smo da su to uglavnom sopstvene misli.
“Svaki okidač koji sam imala isključivo je proizilazio iz mojih misli i moje ranjivosti.”  kaže Marina.

Svaka misao koju imamo prouzrokovana je nekim događajem iz svakodnevnog života.  Recimo da sve ovo zajedno utiče na ono kako se mi osećamo. Poslednjih godina, na naše misli negativno sve više utiče tehnologija i same društvene mreže. Savršeno izvajana tela, lice poput porculanske lutke, niti jedne bubuljice, krivih zuba, dlaka po telu – sve je to u velikoj meri uticalo da se mladi danas osećaju kao da nisu dovoljno dobri za ovaj svet ako nisu – SAVRŠENI kakvi su ljudi na instagramu. Ljudi veruju u ono što im se plasira. Prvi utisak je uglavnom i onaj presudan. Ne zaviruju ispod površine niti gledaju šta se pod tepihom nalazi. I tada kreću da truju svoje misli. Dok jednog dana ne odluče da nađu protivotrov. A to često bude samopovređivanje koje neretko dovodi do smrti.

Više od sto ljudi se izjasnilo kao neko ko je razmišljao o suicidu. Anketa nam pokazuje da je 40% ispitanika pokušalo sebi da naudi više od jednom do dva puta. Razloga, nažalost, ima mnogo. Uzrok je gotovo uvek nikakva komunikacija sa ljudima oko njih samih, porodica sa komentarima poput „Ti si samo dete. Ne izmišljaj. Imaš krov nad glavom, nisi gladna, nisi žedna.“

Na pitanje da li se Marina obratila psihologu odgovorila je da jeste i da bi danima mogla da priča o svim neprijatnim iskustvima koje je doživela pri poseti psihologa. I tu zaista dolazimo do prave slike mentalnog zdravlja u Srbiji.

“Ja sam iz male sredine te sam birala između dva psihologa u svom gradu. Ponekad je bilo neizdrživo. Dobijala sam komentare poput „Ako misliš lepše, biće ti bolje.“ Ili “Šta će ti lekovi, ja bih tebe propustila kroz šake da isteramo tu tvoju depresiju haha..” Kako saznajemo, i kod samog psihologa je doživljavala psihičko nasilje.

 A upravo to je ono što me je najviše bolelo. Nedovoljno podrške za kojom sam ja vapila. Pa i kada su psiholozi odbili da mi pomognu, došlo je do fizičkog povređivanja. Ja sam smatrala da fizičkim bolom mogu da otklonim mentalni. Te postupke videla sam kao vapaj za pomoć – dok ljudi u mojoj okolini kao vapaj za pažnjom. Niko me nije shvatao ozbiljno i mislim da je to glavni okidač za suicid kod većine ljudi, posebno u Srbiji.“

Podršku je, kako kaže, dobijala od ljudi od kojih je to najmanje očekivala. Najveći spas je, ma koliko to zvučalo loše – naći nekoga ko se oseća slično ili isto kao ti. Tada znate da niste sami i možete zajedno raditi na tome da se osećate bolje. Da uvidite lepotu života, ma koliko ona zna da se krije poslednjih godina. Ipak je tu, samo se mora doći do nje. Možda kucanjem na prva vrata to nećemo uspeti ali to nije i nikako ne sme biti razlog da se odustane. Pokucaćemo na druga, treća… i već ćemo negde između kucanja shvatiti da je lepota življenja u nama samima takođe. Da smo sa razlogom tu gde jesmo. Da smo vredni i da zaslužujemo ljubav kao i svi drugi ljudi. Svi smo mi jednaki, nema razlike.

Jelena*, drugarica osobe koja je više puta pokušala da naudi sebi, naglasila je kako je važno da se nikako ne odustane od osobe i njenog problema. To možda u tom trenutku nije vaš problem, možda i nemate problem te veličine ali imate osobu koju volite i zbog koje bi jednog dana krivili sebe ako bi joj se išta desilo. Osoba sa takvim problemom ponekad nije u stanju da vas sasluša jer u tim momentima ni ona sama ne zna na koji način bi pomogla sebi. „ A verujte, spremni su na sve samo da bi se izlečili.“ Razgovarajte sa ljudima čak i nakon prve promene raspoloženja. Neko će možda reći da ste dosadni ali nemojte brinuti – kasnije će svakako razmišljati o vašim rečima. Bitno je da reči postoje i da ne zavlada momentalna tišina. Tada nema pomoći.

Zašto je mentalno zdravlje toliko zapostavljeno u Srbiji?

Prema rečima psihološkinje Ivane Milivojević, živimo u okruženju gde su ljudi veoma neinformisani, ne zato što im informacije nisu dostupne već zato što oni ne žele da se informišu, sramota ih je da zatraže pomoć, da govore o tome i najviše dolazi do toga da se problem ignoriše sve dok se ne reši pod nesrećnim okolnostima. Stariji ljudi, mahom, nisu u stanju da razumeju društvo koje im se danas plasira jer ranije nisu živeli u istom. Zato im je loše mentalno zdravlje, depresija, anksioznost ili bilo kakav drugi psihički problem – budalaština i izmišljotina.

Na pitanje šta to u Srbiji treba da se promeni da bi se i mentalno zdravlje poboljšalo, Marina, kao i ostali ljudi sa kojima smo razgovarali imaju sličnu sliku o tome – edukacija. Generalno edukacija o svemu što danas psihički može da zadesi mlade, savetovalište od osnovne škole, jer se već tamo dešavaju problemi o kojima deca ne govore, jednostavno jer ih je strah od reakcije okoline. Navikli smo na to da takve stvari nisu normalne i da bi svakog videli samo kao osobu koja glumi žrtvu i priželjkuje pažnju.

Ovo su samo neki od odgovora ljudi koji uglavnom nisu imali kome da se obrate. Ako su imali sreće i naišli na prave psihologe i one koji zaista brinu o stanju ljudi danas – uspeli su da reše probleme koje imaju.  Većina njih je naišla ne nerazumevanje i poverenje su imali samo u sebe. I takvi ljudi su podjednako hrabri kao što su i borci. Marinin savet za sve one koji primećuju da društvene mreže u velikoj meri utiču na njih i njihove stavove je da pronađu sreću i zadovoljstvo u drugim stvarima poput knjiga, prirode, odvajanja od društvenih mreža dokle god se ne osete spremnim da ponovo otvore naloge i suoče se sa pogrešnom slikom koju nam tehnologija plasira.

Marina naglašava da su suicidne misli dugoročne i da osoba koja ih ima, gotovo i ne shvata da ih ima. Takve stvari im dolaze prirodno, kao misao o tome da je napolju trenutno sunčano. Zato je važno da okolina to prepozna na samom početku, da bi se izbegle moguće posledice. Razgovarajte, grlite i budite topli jedni prema drugima. Ovaj svet, a posebno Srbija i okruženje u kom se krećemo, jeste okrutan. Zbog toga smo stvoreni da bismo bili u zajednici sa nekim.

Prema podacima klinike, šest od deset osoba koje izvrše samoubistvo su depresivne, a ostali razlozi mogu da budu neki drugi psihički problemi, kao i psihoaktivne supstance.

PODELI SA NEKIM KOME JE POTREBNO

Broj 011/7777-000 je SOS telefon koji radi 24 sata, na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva. Tu će vam se obratiti lekari Klinike za psihijatriske bolesti “Laze Lazarević”. Okrenite broj, pozovite. Život je u pitanju.

Ukoliko vam je potrebna pomoć, ili nekome koga poznajete, možete pozvati i volontere Centra “Srce“ od 17h do 23h na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org
Volonteri razgovaraju sa ljudima koji su usamljeni, nesigurni, povređeni.

Ipak, ima nade. Čak i kad niko ne veruje u tebe – ti veruj u sebe!

Pozovi. Pitaj. Ne plaši se da govoriš o osećanjima . Ti si čovek. Imaš ih. Kao i svako drugi. I vrediš. A ponekad ne možeš ni da zamisliš koliko.

*Imena su promenjena zbog privatnosti sagovornika.

NEWSLETTER

Prethnodni članak

Psihologija mase na društvenim mrežama

Sledeći članak

Sveti Trifun ili Dan zaljubljenih?

Ne propustite

Dom Jovana Cvijića – mala kuća u centru Beograda seća na najučenijeg Srbina

Naša država može da se pohvali nizom znamenitih i značajnih ljudi koji

Ako planirate autobusom kroz Evropsku uniju, morate znati novo pravilo za putnike

Od 1. juna na snagu je stupilo novo pravilo vezano za količinu

“Trenerke su ti fejk…” O siromaštvu duše društva govori nam majka jednog dečaka iz IV razreda

Da li su robne marke i trendovi koji ih prate odgovorni za