Fotografija se drastično promenila od pre samo dvadesetak godina. Danas, trenutak jedva prođe pre nego što ga vidi neko mnogo kilometara daleko, neko koga čak ni ne poznajemo. Naše fotografije mogu trenutno da govore svetu, dok se naša sećanja odvijaju u realnom vremenu.
Priča o modernom fotoaparatu isprepletena je s našom potrebom da stvaramo, snimamo i pamtimo. Fotoaparat je počeo da redefiniše nostalgiju daleke 1888. godine, kada je Kodak izdao mali i jednostavan lični fotoaparat za amatere, pod sloganom – “Vi pritisnete dugme, mi radimo ostalo.” Međutim, svedoci smo da je fotoaparat brzo postao zamenjen telefonom.
Sveprisutni pametni telefoni sa ugrađenim kamerama su nam, tokom protekle decenije, pomogli da napravimo više fotografija nego ikada ranije. Procenjuje se da je 2017. godine snimljeno 1,2 biliona fotografija, a više od 3 milijarde slika je deljeno na društvenim mrežama svakog dana.
Malo ko je mogao da predvidi da će naš odnos sa fotografijom postati tako intiman. Opsesivno snimanje naših života čak utiče na to kako doživljavamo i pamtimo svet. Vidimo više trenutaka kroz kameru i provodimo još više vremena gledajući u svoje telefone, posmatrajući živote drugih.
Telefoni i iskustva idu ruku pod ruku. Šetamo svetom tražeći trenutke koje ćemo zabeležiti, što zauzvrat oblikuje način na koji doživljavamo svoju okolinu. S obzirom na to koliko fotografija sada pravimo, nije ni čudo što se neki brinu da to ometa “pravi život”. Mnogima od nas je rečeno da spustimo telefon i živimo u trenutku, ali postoji i prava nauka koja to potkrepljuje. Intenzivna navika korišćenja društvenih medija može da poremeti način na koji čuvamo uspomene, otkrili su istraživači. Studija iz 2018. godine potvrdila je da su učesnici imali manje šanse da se sete predmeta koje su fotografisali nego predmeta koje su jednostavno posmatrali. Ovo je poznato kao “efekat oštećenja prilikom fotografisanja” i prvi put je identifikovano 2014. godine.
Istraživači su otkrili da sećanje kroz fotografije može zaseniti druge oblike razumevanja. Kada posmatramo stvarnost kako se odvija kroz objektiv kamere i na našim ekranima, mi upijamo samo delić iskustva. Drugim rečima, dok smo vizuelno angažovani, propuštamo druge važne senzorne informacije. Fotografisanje takođe može biti oblik kognitivnog rasterećenja. Uvereni da uređaj obavlja težak posao snimanja informacija, menjamo deo našeg pamćenja za njegovu digitalnu memoriju. „Ne morate da pamtite previše jer znate da kamera može da ‘zapamti’ umesto vas“, kaže koautorka studije Dženifer Soares sa Kalifornijskog univerziteta u Santa Kruzu. “Baš kao kada fotografišete broj svog parking mesta i ne trudite se da pokušate da ga zapamtite.”
Da, svi smo to radili. Ali uglavnom ne fotografišemo da bismo pamtili detalje. “Neki fotografi bi tvrdili da njihovo fotografisanje nije kognitivno rasterećenje”, kaže Soares, posebno ako svoj rad smatraju umetnošću koja je osmišljena upravo za suprotno.
Ipak, ishod ovog doba fotografskog obilja bio je prilično neočekivan: Iako nam pomažu da zapamtimo svoja iskustva, količina fotografija i platforme na kojima ih vidimo takođe olakšavaju njihovo zaboravljanje. Slike su postale prolazne, klize niz beskrajni tok, uglavnom neprimećene i retko se ponovo sreću. Na ovaj način, fotografija se zapravo vratila svojim poreklima.
Strogo zabranjeno kopiranje teksta ili njegovih delova bez odobrenja magazina LA VIE EN ROSE.
