Bez muzike, život bi bio greška, rekao je davno čuveni Fridrih Niče, ali, šta je onda život i današnjica, u kojoj se stvara muzika, ali nekvalitetna?
Verujemo da ste svesni činjenice u kom se pravcu kreće današnja “umetnost”, da se svako naziva pevačem, kao i umetnikom, što u prošlosti nije bio slučaj. To su nekada bile kompletne ličnosti – od stasa, glasa i integriteta. Danas je kvantitet zauzeo mesto kvalitetu, kako u drugim sferama, tako i u muzici.
Da ne bismo mi kao laici sudili o njoj, razgovarali smo sa kompozitorom i džez muzičarem, Srđanom Markovićem. Od majke džez pevačice Ljiljane Sađil, oca kontrabasiste Branka Markovića i dede saksofoniste, legende jugoslovenskog džeza Eduarda Sađila, nasledio je ljubav prema ovoj umetnosti i počeo da ispisuje knjigu života sopstvenim notama.
Srđan je rođen 1984. godine u Beogradu. Završio je nižu i srednju muzičku školu “Slavenski”. Studirao je kompoziciju u klasi profesorke Isidore Žebeljan, na FMU, u Beogradu. Od 2004. godine aktivno se bavi primenjenom muzikom kao autor i izvođač u brojnim pozorišnim i televizijskim projektima.
Pored višegodišnjeg rada na polju primenjene muzike za pozorište, radio i TV, njegovo polje interesovanja prevazilazi okvire ozbiljne muzike ka soulu, funku, popu i džez muzici, kao i vokalnoj muzici i izvođaštvu. Predaje džez pevanje u muzickoj školi “Josif Marinković“ u Vršcu od 2012. Od 2018. godine radi kao profesor u Internacionalnoj školi “Prima”, u Beogradu.
Za LA VIE EN ROSE, bez ustručavanja i vrlo iskreno, govorio je o stanju muzike danas, koje je povezano i sa stanjem društva.
On nam je na početku intervjua otkrio šta ga inspiriše, kao i to šta za njega, zapravo, predstavlja muzika.
– Velika inspiracija mi je svemir, kosmos, Bog, vreme, vetar, priroda… vanvremenski prostori. Zato mi je možda impresionizam kao pravac u muzici, ali i slikarstvu i književnosti najbliži. Tu je zapravo fokus na viziji, na nejasnim konturama. Nije mi inspiracija nešto konkretno, nego nešto neuhvatljivo, magličasto, kao na primer prvo jutarnje sunce čija svetlost pada na klavir i onda poprimi drugi oblik. Muziku ne doživljavam kao profesiju, već kao način disanja.
Na pitanje kako smo došli do nekvalitetne muzike današnjice i kakav uticaj estrada ima na nju, Srđan nam je odgovor dao u jednom dahu.
– Estrada ne mora da bude nužno loša stvar, ona je širok pojam. Imamo kvalitetnu estradu i potpuno odsustvo stila, ukusa i smisla. Kvalitetna estrada poseduje dozu zanatske moći. Ako uzmemo za primer pesmu “Daljine” od Maje Odžaklijevske to su komponovali pametni kompozitori, a ona je vrhunski interpretator. Takođe Bisera Valetanić, Kornelije Kovač… to su ljudi koji znaju šta rade i oni predstavljaju dobru estradu. Tu je reč o estradi koja komunicira sa običnim čovekom, na kvalitetan način. Zato što je pametno komponovana, ima jasnu melodijsku liniju, a melodijska linija je ono za šta se uho prvo “vezuje”. Ako ne postoji muzička tema (naracija), odnosno priča, produkcija ništa ne vredi, to je samo šminka, kao i aranžman. A danas je slučaj da je produkcija važnija od same suštine i ideje, a ona mora da postoji i da bude harmonski osmišljena upravo – da komunicira sa slušaocima.
Muzika nije samo ono što čujemo i na šta reagujemo, ipak ona je stvar sa kojom se treba sjediniti, kako bismo uspeli i da je razumemo, kako bi nas odvela u neke druge dimenzije. Danas, složili bismo se sa Srđanom, društvo je u potpunosti iščašeno kada je u pitanju razumevanje kulture i muzike.
– Živimo u doba lake dostupnosti informacija i znanja, pa su nam kapaciteti za kritičko sagledavanje stvari i mišljenje, kao i maštu – svedeni, jer su gotovi proizvodi samo jednim klikom udaljeni od nas. To je veoma opasno, jer ukoliko nemate estetske i etičke kriterijume, vi ne možete da rukovodite takvim jednim okeanom infomacija. Samim tim i muzikom, kao jednom najintimnijom refleksijom trenutka u kojem živimo, jer smatram da smo duhovno izgubljeni. Upravo zato što su nam čula umrtvljena, zato što su nam informacije date. Onda je i muzika nedefinisana, leluja u nekom prostoru sveopšteg zbuna. Treba da postoji vertikalna dimenzija gde čovek komunicira sa onim najčistijim u sebi i van sebe, upravo je to muzika – rekao je Srđan i dodao:
– Muzika koja se danas pravi je u saglasju sa osećanjem praznine koju današnji mladi čovek ili stariji, oseća u sebi. To je posledica namernog, sistemskog urušavanja duha, smisla i kreativnosti. Nažalost, postoje ljudi koji su slabijeg energetskog potencijala i koji su povodljiviji (nažalost, velika većina) i u njih možeš da “sipaš” i ono što “sipaš” oni će to da “progutaju”. Postoji vrhunski primitivizam sa jedne strane, jer čini se da nekome nije važna ni muzika, ni tekst, ni poruka. Sa druge strane tu je i kvazi intelektualna samoproklamovana visoka umetnost koja je zanatski veoma nemušta i bez supstance.
– Mi imamo vrhunske muzičare, ali biti fantastičan muzičar i u službi muzike – to su dve potpuno različite stvari. Imamo dakle vrhunske muzičare koji su neosvešćena bića i osim tehnike i poznavanja jezika, koji je neosporan, oni ne mogu da dobace dalje od konstatacije “Wow, kako svira!” Poenta muzike nije da ti nekoga zaseniš interpretacijom, nego da nešto iskomuniciraš sa slušaocem. Dakle, svrha muzike jeste sjedinjavanje.
Na kraju, Srđan se dotakao i samog džez pravca, koji je uspeo u njemu da ostavi dubok trag tokom godina školovanja i rada.
– Kod džez muzike je stvar drugačija, pre svega zbog same prirode stila koja zahteva komunikaciju i eksponiranost izvođača i autora. Međutim, često u savremenim džez tendencijama, izostaje najvažniji začin samog stila. Kako je i sam tvorac čitave paradigme, Djuk Elington, u naslovu svoje kompozicije objasnio It don’t mean a thing if it ain’t got that swing, taj karakterističan swing puls, sličan otkucajima srca ili batu naših koraka, to specifično i prepoznatljivo osećanje izostaje. Postavlja se pitanje da li je džez i dalje ista muzika, ako je u samoj srži kastrirana i lišena osnovne pogonske snage. Ovim prevazilazimo domen muzike i problematizujemo pitanje same duhovnosti i duhovnog u budućnosti koja nam dolazi. Da li je esencija stvar prohujalih, ’’ starih, dobrih vremena ’’ ili smo mi kao bića nadolazeće sutrašnjice dužni da sačuvamo zrno magije i ljubavi, da ga ojačamo i transformišemo, kroz neku novu renesansu izraza. Jer ako nam se duša ne razgaljuje i ne jeca, ako nas to nešto ne lomi i ne pokreće, čime se mi to zaista bavimo kao umetnici? Novo da, uvek… ali na zdravim i smislenim osnovama. U Srcu Srca, u Oku Duše.
Intervju je posvećen Srđanovom kolegi Branku Trkulji, koji nas je uputio ka njemu, prisustvovao intervjuu, a potom iznenada napustio.
