Peto izdanje globalnog modnog događaja pod nazivom „Vogue World“, održano 22. septembra u srcu Galerije Vittorio Emanuele II u Milanu, navodno je bilo posvećeno odbrani ljudskog umeća i proslavi koncepta „fatto a mano“, u senci digitalne ere. Međutim, ono što je trebalo da bude trijumf italijanskog zanatstva i autentičnog modnog izraza pretvorilo se u ogledalo duboke krize identiteta u kojoj se danas nalazi savremena moda.
Iako su organizatori najavljivali veličanje ljudske ruke i kreativnosti, prisustvo humanoidnih robota na samoj pisti poslalo je potpuno suprotnu poruku. U trenutku kada su metalne konstrukcije prošetale prostorom koji simbolizuje vekovnu tradiciju, maske su pale. Izrazi lica modnih velikana poput Mijuče Prade i Alesandra Mikelea u prvim redovima nisu odražavali impresiju, već zapanjenost i onu istinsku nelagodu umetnika koji gledaju kako se njihov zanat svodi na algoritam i jeftini marketinški trik.
Kada tehnološki giganti i korporacije postanu glavni pokrovitelji ovakvih manifestacija, postavlja se legitimno pitanje: Da li modna industrija uopšte više kreira kulturu, ili samo isporučuje sadržaj za digitalne preglede i generisanje profita?
I pored te navodno istorijske, besprekorne postave i slavljenja tradicije, glavna tema o kojoj danas svi bruje jeste nekoliko sekundi kada su upravo ti roboti izašli na pistu. Organizatori će se možda braniti narativom da su mašine izvučene iz konteksta i da im nije bila namera da „preuzmu“ modnu reviju. Pokušali su da naprave spektakl, ali su izgleda napravili nešto sasvim drugo. Paradoks ovogodišnjeg milanskog okupljanja leži u licemerju sistema. S jedne strane se slavi unikatni rad krojača i istorijsko nasleđe, dok se s druge strane tiho normalizuje prisustvo mašina koje preuzimaju primat. Roboti na ovoj pisti nisu bili samo futuristički ukras, već kako smo shvatili – najava stvarnosti u kojoj se kreativnost autorskog potpisa potiskuje zarad tehnološke dominacije.
I problem sa ovakvim performansima nije sama tehnologija, već način na koji se ona nameće kao nepogrešivi imperativ i jedini put napred.
Možda smo u modnoj istoriji već viđali robote – od maestralnih performansa kod McQueena, Chanela ili brenda Coperni, gde su mašine bile centralni nosioci koncepta i provokacije, ali ovde je priča dobila znatno sumorniju dimenziju, u kojoj nam nije ponuđena umetnička vizija budućnosti, već je hladno i bez imalo suptilnosti stavljeno do znanja da je ovo neumitna sudbina mode.
I umesto da ona bude prostor slobode i ljudske ekspresije, na još jednom primeru smo videli da postaje poligon za testiranje korporativne moći i trendova koji sa pravom umetnošću nemaju nikakve veze.
